Naše vesti i zanimljivosti

Retko koja epizoda Prvog svetskog rata na Balkanu tako rečito govori o pomoći koja je stigla prekasno i prekratko: francuska vojska je krenula uz tok Vardara da spase Srbiju od sloma, a stigla je taman dovoljno daleko da na obalama te iste reke doživi sopstveni poraz.

Ekspedicija rođena iz politike

Kada je bugarska vlada krajem septembra 1915. objavila mobilizaciju i potom sklopila savez sa Centralnim silama, srpska Vrhovna komanda je znala šta to znači: front će morati da se brani i sa juga, tamo odakle se pomoć jedino i mogla očekivati. Saveznici su godinu dana obećavali intervenciju, a ona je stigla tek početkom oktobra 1915, kada su se francuske i britanske jedinice iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara na sever, ka srpskim položajima.

Na čelu te ekspedicije nalazio se general Moris Sarej (Maurice Sarrail) – čovek čiji uspon u francuskoj vojnoj hijerarhiji nije bio posledica isključivo vojnih zasluga. Otvoreno socijalistička ubeđenja činila su ga retkošću u oficirskom koru kojim su dominirali katolici, konzervativci i monarhisti, i upravo su te političke veze, više nego bilo koji trijumf na bojnom polju, ubrzale njegovo napredovanje. Kada ga je Žofr, koji ga lično nije trpeo, u julu 1915. smenio sa komande Treće armije zbog neuspeha u Argonima, politička bura koju je to izazvalo na levici prisilila je vladu da mu ponudi komandu nad novoformiranom Istočnom vojskom (Armée d’Orient). Solunska ekspedicija je, drugim rečima, bila podjednako vojno i političko rešenje – način da se nezgodan general ukloni sa zapadnog fronta, a da se pritom ne izazove još veći sukob sa levicom.

Naspram njega, na bugarskoj strani, stajao je general Georgi Todorov, čovek sasvim drugačijeg puta do čina: dobrovoljac u rusko-turskom ratu sa devetnaest godina, učesnik srpsko-bugarskog rata 1885. i Balkanskih ratova 1912–1913. Kada su se njegova Druga armija i Sarejova ekspedicija sudarile kod Krivolaka, suočili su se, uslovno rečeno, general iz kabineta i general sa fronta.

Mostovi pod vatrom

Francuske jedinice – delovi 57, 122. i 156. pešadijske divizije, ojačane kolonijalnim trupama (alžirski i senegalski strelci) i bataljonom Legije stranaca u sastavu 1. maršujućeg puka Afrike – stigle su do Krivolaka sredinom oktobra i tu zatekle da su Bugari već presekli prugu severnije. Od tog trenutka zadatak je bio isključivo odbrambeni: održati mostobran na Vardaru i time makar delimično rasteretiti srpsku vojsku u povlačenju.

Bugari su pokušavali da zauzmu grebene oko doline kako bi artiljerijom tukli most, stanicu i francuske položaje. Napadi krajem oktobra na prugu kod Strumice bili su uvod u nedelje borbi duž cele linije Strumica–Krivolak. Francuski inženjerci su u međuvremenu preko Vardara podigli takozvane „leteće mostove“ – brzo montirane, privremene prelaze koji su služili za snabdevanje odbrane. Kada su tri bugarske brigade pokušale da ih zauzmu jurišem, odred koji ih je branio naneo im je teške gubitke, procenjene na oko 3.000 vojnika u tom jednom sudaru.

Hronologija sudara

• 19–20. oktobar – francuske divizije stižu do Krivolaka i zauzimaju front dug gotovo 50 kilometara
• 21–22. oktobar – bugarski napadi na prugu kod Strumice, početak bitke
• 2. novembar – general Sarej naređuje napredovanje ka Crnoj reci radi obezbeđenja prelaza
• 3–12. novembar – bugarski pritisak na južno krilo primorava Sareja da preusmeri težište napada
• 6. novembar – kod Krivolaka gine Hristo Černopejev, bugarski revolucionar i narodni poslanik koji se dobrovoljno vratio u vojsku
• 22. novembar – neuspeh srpskog pokušaja da zauzme Skoplje okončava ofanzivu; francuske jedinice se povlače

Bilans bitke ostaje predmet neslaganja među izvorima. Engleska Vikipedija navodi ukupno 5.877 bugarskih naspram 3.161 savezničkih gubitaka, uz gubitak deset topova, dvanaest mitraljeza i trideset šest municijskih kola na francuskoj strani. Pojedini popularniji izvori, međutim, bitku smeštaju u uži period od 5. do 19. novembra, umesto u širi okvir 21. oktobar – 22. novembar koji navode ozbiljniji pregledi – ova neusaglašenost oko tačnog datuma početka ostaje otvorena.

Krivolak danas: od bojišta do vinograda

Ono što nijedna strana te jeseni 1915. nije uspela da ostvari jeste sama svrha poduhvata – francuska vojska nikada nije stigla do srpske vojske kojoj je krenula u pomoć. Poraz kod Krivolaka, a potom i kod Kosturina u decembru, naterao je saveznike na potpuno povlačenje iz Srbije, dok je srpska Vrhovna komanda krajem novembra morala da izabere onaj drugi, mnogo teži put – preko Crne Gore i albanskih klanaca, put koji će istorija upamtiti kao Albansku golgotu.

Danas je Krivolak mirno selo od nešto više od hiljadu stanovnika, u opštini Negotino, u srcu Tikveša – kraja poznatijeg po vinogradima nego po ratovima. Vardar i dalje teče istim koritom, ravnica je ostala ista, ali od nekadašnjih mostobrana, rovova i grebena na kojima se odlučivalo o sudbini jedne vojske danas je vidljivo tek pokoje ime na karti – i, za onog ko zna gde da traži, poneka stara razglednica.