Naše vesti i zanimljivosti

Retko koja pesma na ovim prostorima izaziva toliko žustrine koliko ona čije poreklo niko pouzdano ne zna, a svako se zaklinje da je isključivo njegovo — „Ruse kose, curo, imaš“ istovremeno je i srpska, i turska, i grčka, i bugarska, i makedonska, i bosanska, i sefardska, a svaka od tih zajednica spremna je da za nju povede raspravu, katkad i žešću od puke reči.

Melodija bez pasoša

Oko porekla ove melodije ne postoji saglasnost, i to je, možda, njena najpouzdanija činjenica. U Srbiji se najčešće prepričava verzija koju je muzikolog Dragan Mlađenović izneo za „Politiku“: da su napev doneli vranjanski momci koji su kao najamnici učestvovali u Krimskom ratu (1853–1856) i da se pesma prvi put začula u Carigradu neposredno po njegovom okončanju. Ta priča je privlačna jer povezuje melodiju sa konkretnim istorijskim trenutkom, ali nije jedina, niti je muzikološki potvrđena kao konačna.

Turski izvori pesmu poznaju kao „Kâtibim“ ili „Üsküdar’a Gider İken“ — narodnu pripovest o zgodnom pisaru (kâtibu) iz Üsküdara — i tu se priče granaju u tri pravca: jedni tvrde da je reč o engleskom, odnosno škotskom vojnom maršu koji su tokom Krimskog rata izvodile jedinice stacionirane u üsküdarskim vojnim kasarnama (narod ih je, zbog kratkih uniformi, prozvao „podonim vojnicima“), drugi da je reč o starijoj sefardskoj melodiji koju su na ove prostore doneli Jevreji proterani iz Španije — pri čemu se pominje da ju je još početkom XVIII veka, dakle znatno pre Krimskog rata, kao sefardsku zabeležio moldavski učenjak Dimitrije Kantemir, što bi, ako je tačno, obesmislilo tezu o ratnom poreklu — a treći, oslanjajući se na starije grčke crkvene napeve, njeno poreklo pomeraju sve do vizantijskog Carigrada. Nijedna od ove tri teze nije opšteprihvaćena; sve tri žive uporedo, svaka u svojoj nacionalnoj pripovesti.

Sedam imena za jednu čežnju

Ono što nije sporno jeste da je ista osnovna melodijska linija, uz sasvim različite tekstove, zaživela širom Balkana i dalje, poprimajući svaki put drugačiju društvenu ulogu — od ljubavne setne pesme do bojnog marša.

• Srbija — „Ruse kose, curo, imaš“, vezana za vranjanski melos i lik Koštane iz istoimene drame Bore Stankovića (1902), popularizovana i filmom „Ciganka“ (1953);
• Turska — „Kâtibim“ / „Üsküdar’a Gider İken“, šaljiva priča o pisaru na putu za Üsküdar;
• Grčka — pod nekoliko naziva, među kojima i „Από ξένο τόπο“ („Iz tuđe zemlje“), sa nostalgičnim tekstom o rastanku od zavičaja;
• Bugarska — kao „Ясен месец веч изгрява“ („Jasan mesec već izgreva“), revolucionarna pesma koju je 1905. ispevao trakijski vojvoda Jani Popov, danas svojevrsna himna planine Strandže;
• Albanija — kao „Mu në bashtën tënde“;
• Bosna — u verziji koju dokumentaristi opisuju kao versku, sa naglašeno drugačijim, ozbiljnijim tonom;
• sefardske zajednice — kao „Fel Šarkija“ ili „Ja banat Iskandarija“, ponegde izvođena i u okviru bogoslužbenih napeva.

Da je popis i dalje otvoren govori i podatak da se odjek iste melodije prepoznaje u nemačkom diskohitu „Rasputin“ grupe Boni M, kao i u repertoaru severnoameričkih jevrejskih zajednica gde je poznata pod imenom „Terk in America“.

Umesto zaključka: potraga koja je umalo završila pesnicama

Kulturološku zagonetku ove pesme najbolje je oprimerio dokumentarni film „Čija je ovo pesma?“ (2003) bugarske rediteljke Adele Peeve. Sve je počelo za večerom u jednom istanbulskom restoranu, gde su se za istim stolom našli prijatelji iz Grčke, Srbije, Makedonije i Turske — čim je zasvirala poznata melodija, svako je počeo da je peva na svom jeziku, ubeđen da je upravo njegova. Peeva je potom krenula na put kroz sedam zemalja — Tursku, Grčku, Severnu Makedoniju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i sopstvenu Bugarsku — tražeći odgovor koji, ironično, dobija svuda isti: „Naša je.“

Potraga je mestimično prerastala u sukob: u Vranju je, prema više svedočenja, puštanje bosanske verzije pesme umalo izazvalo tuču, a na jednom bugarskom saboru kraj Strandže meštani su rediteljku gotovo linčovali kada je pomenula tursko poreklo napeva. Paradoks je potpun — pesma koja bi, po logici stvari, trebalo da svedoči o vekovnom prožimanju balkanskih kultura, iz publike najčešće izmamlja suprotnu reakciju: potrebu da se zajedničko nasleđe pretvori u isključivo vlasništvo. U tom sudaru nežne ljubavne priče i tvrdoglavog nacionalnog ponosa možda i leži najtačniji portret Balkana — regiona u kojem se ista nota peva svuda, a priznaje nigde.